Dragi mama i tata,
evo u rancu je kesa čipsa i debeli duks,
i moj džeparac od tri dana.
Pre nego što odem u svet beli,
želim da vam kažem
šta nas to u poslednje vreme deli.
I pre nego što za to sazna ulica cela,
kao kad je od kuće pobegao deka,
jeste, pričao mi je o tome,
da nije stigao dalje od ivice sela.
Nesporazum između naša dva sveta
je započeo nedavno,
skupa sa bubuljicama.
Nekako u to vreme
izašli ste iz moje sobe ljuti
i iza vrata
prvi put se moglo čuti:
Ovo nije ono naše dete.
Od toga dana ne mogu
svoje misli da sredim.
Zar ja nisam ono vaše dete?
Šta to vama smeta?
Zar u vaše vreme nije bilo puberteta?
Možda je tome i Sanja kriva,
mala plava iz 7-2,
a možda i kec iz istorije.
Za keca ćete saznati svakako,
javiće nastavnik, tužibaba.
Za Sanju moram da vam priznam:
jesam, držao sam je za ruku, hrabro,
dok smo šetali pored reke,
sve dok nam u susret nije naišao Marko
i pruženim prstom počeo da uzvikuje šale neke.
Možda će njen tata
doći na vrata,
da vas grdi
da ne znate da vaspitavate.
A vi opet kažite samo:
To nije ono naše dete.
Ne slušate više
šta imam da kažem,
i vičete što lupam vratima
kad sam tužan ili ljut.
Da li su vrata važnija od mene?
Da onda krenem ja na ovaj put?
Kažete da je glupa moja muzika,
da su mi drugovi čudni,
da preglasno pričamo
i dugo ostajemo budni.
Kažete da treba da se hranim zdravo
i da treniram često,
da više učim,
da sredim sobu
i da stvari sa poda pronađu svoje mesto.
A ja bih samo da odmorim malo,
težak je tinejdžerski dan.
Misli su haos, košnica prava,
od škole i ljubavi,
od tesnih nogavica i kratkih rukava,
od briga u mojoj glavi.
I još razmišljam da li je vreme za polazak.
Da li je moj izbor dobar,
nisam siguran.
Da li da ostavim ranac
i odložim odlazak
za neki drugi dan?
Odluka neka bude na vama.
Evo, čekam već pola sata
da uđete na moja vrata,
i mama kaže:
Ne ljuti se na mamu i tatu,
zaboravili smo kako je to biti mlad.
Ti si naše sunce, naš ispunjen san
i razlog da se budimo svaki dan.
