Marina Žinić Ilić: Dvanaest zrna brojanice (pesma)

Ilustracija: Meta AI

Januar je mesec dug

poledice baš se gnušam

niti srebra povrh jelke

svetosavske reči slušam.

Februar se inja drži

sreća što je malko kraći

čujem baku iz prikrajka:

Ko to tamo vreme traći?!

Mart razveje iskušenja

kraj kamina mačka drema

kad zubato sunce žmirne

visibaba za let spremna.

April, april, šala šara

vriju vesti sa svih strana

kome, čemu da veruješ

sto vrlina, tol’ko mana.

Maj na krilu sreće peva

buja cveće i drveće

iz oblaka šapat sipa

korak prvi, izvor kreće.

Juni kišu na dlan skuplja

kud god prođe san prelivа

u šumici pod pečurkom

pužić svoju glavu skriva.

Juli vadi hleb iz džepa

zlatokosa sva su polja

u moru se srećnik kupa

a u svakom Božja volja.

Avgust raste glasom trube

na raspustu sunđer s kredom

zaljubi se sir u miša

miš mu vrati istom merom.

Septembar se uskomeša

pijace su pune slasti

u redove brojke, slova...,

hej radosti rasti, rasti...

Oktobar je, lišće drhti

kao neka lenja vreža

poljupci su mera srca

svet je živa ravnoteža.

Novembar je većma spreman

drva metar, bačve pune

zapevuše noć i zora

ko tu pesmu skroz razume.

Decembar već čizme glanca

Nikola se sveti šeta

pune vreće poklončića

na sankama dečjeg pleta.

Dvanaest zrna brojanice

sreća, što nam stalno beži

da sledeća bude bolja

i ja u njoj — tome težim!