Kraljičin sin usnio je jedan san - da može da dođe do zlata. U snu mu se javi glas koji mu reče da posadi šišarke i to u najkraće vreme. Glas mu reče da se seme šišarki nalazilo na trista mesta na proplanku izvan zamka njegovog oca. Proplanak je prvo trebalo raščistiti pošto je bio zapušten i zarastao u korov, a potom posađene šišarke lepo zaliti čistom vodom sa obližnjeg izvora koji ima moć da podmlađuje, i da će mu glas opet doći u san da mu kaže gde ima zlata.
Princ se ujutro rano probudi, ponese korpe od pruća, grabulje, lopate, pijuke i ostali alat i žurno izađe iz dvorca, sam, bez pratnje, na natovarenim kočijama koje su vukli kraljevski konji, jer mu je u snu tako bilo rečeno. Nije mu bilo dosta zlata koje je već posedovao kao princ, pa je počeo da raščišćava ledinu u želji da dođe do još zlata. Za to mu je bilo potrebno deset dana, a zatim da iz okoline prikupi šišarke sa semenom. Sve to nije bio lak posao. Šišarke je takođe bilo teško pronaći. Uspeo je da prikupi sve šišarke i pažljivo ih stavi u korpe i za to mu je bilo potrebno tri dana. Morao je sve da radi brzo. Ipak, osećao se sve radosnije. Kada je napunio sve korpe sa šišarkama, krenuo je na proplanak izvan zamka kako bi ih posadio u zemlju. Kada je završio posao i posadio poslednju i šišarku, stigao ga je veliki umor. Nikad se nije osećao tako u svom životu. Ipak nastavio je sa poslom.
Razmišljao je da sva ta zasađena mesta treba zaliti vodom sa čudotvornog izvora. Kada je sve to uradio trebalo mu je još tri dana. Hodao je od izvora do zasada i tako više od trista puta. Kada je i taj posao završio, jedva da je hodao od umora i te noći je zaspao istog trenutka kada je spusio glavu na svoj jastuk. Te iste noći je opet usnio san kada mu se opet javio onaj glas. „Moraćeš da sačekaš još koju godinu da bi došao do blaga. Nikada nisam ni rekao da ćeš ga odmah dobiti”. Princ se probudio tužan, misleći da je obmanut.
Posle nekoliko godina iz svake od trista šišarki niklo je po jedno zimzeleno drvo, i tako obrazovalo malu šumu. Što je više vreme prolazilo, šuma se sve više razvijala. Kada su četinari porasli još više, on je opet usnio san. U snu mu se javio glas koji mu reče: „Ti možda ne znaš, ali ti si bogat čovek”. I dodade: „Zlato je u drveću! Iz njega dobijamo kiseonik i tako dišemo, drveće pročišćava okolinu pa tako i čitav svet. Sve što si uradio ovde na imanju svog oca odrazilo se na čitavu planetu. Drvo je zlato. I tako će ostati zauvek”.
Princ je shvatio poruku. Od toga dana četinarska šuma je nazvana „Sanjana šuma”, kako ju je princ sam nazvao. Stanovnici iz okolnih mesta činili su isto svake godine. U određeno vreme bi sadili šišarke i tako je šuma rasla, čak se i sama obnavljala. Sadnja šume postala je tradicija jer su sve šume čarobne, kao i izvori vode.
