Jednom, ne tako davno, živela je u jednom kraljevstvu princeza Maja. Kao i sve princeze, i ona je bila razmažena, jer je bila kći jedinica starog kralja. On je ispunjavao sve njene želje i donosio joj najlepše poklone sa svojih putovanja. Kad je bila sasvim mala, princeza je zahtevala razne igračke, a kad je malo porasla, više je želela najrazličitije kućne ljubimce. Princeza Maja je obožavala sve svoje ljubimce dok su bili mali, ali bi joj kasnije postali dosadni i ružni. Imala je male kučiće, mačiće, ponije, prasiće, razne ptice, ribice i druge životinje, koji bi joj kasnije svi dosadili. Kad je stari kralj jednom krenuo na put, pitao je princezu Maju šta želi da joj donese. Ona je dugo razmišljala, prevrtala očima, mrdala obrvama, krivila usne. Najzad je rekla svom ocu, starom kralju, da joj ponovo donese nekog ljubimca.
Ali, princeza je imala mnoge zahteve za novog ljubimca. Zahtevala je da on ne sme da bude dlakav, kao mače čije su dlake svuda letele i zbog kojih je kašljala i kijala. Želela je nešto što ima lepu svilenkastu kožu. Zatim je želela da životinja nema oštre zube, kao kuče koje je grizlo njene lepe haljine. Zahtevala je da novi ljubimac ne pišti, ne mekeće, ne cvili, ne riče, ne skiči, ne reži, ne kevće, kao neke životinje koje su je budile rano ujutro.
Potom je princeza želela da taj ljubimac nema rogove, kao njeno jagnje kad je poraslo, zatim da ne juri neprekidno po kući kao poni koji joj je već odavno dosadio svojim topotom. Bilo je i mnogo drugih zahteva. Na primer, da ljubimac ima lepe oči, zatim, da slučajno nema perje, koje leti svuda po dvorcu. Takođe je želela da on ima noge, za razliku od zmije, koju je jednom poželela kao ljubimca. Želela je da ljubimac bude nežne boje, i da ne bude crno kao majmunče koje je jelo njene slatkiše. Zatim, da ne bude veliko, ali ni maleno kao miš koji se skrivao u njene rukavice i cipelice...
I tako je princeza imala mnogo zahteva za novog ljubimca, pa je siroti kralj krenuo na put tužan, jer nije znao šta da joj donese.
Posle nekog vremena kralj je obavio svoje kraljevske dužnosti i vraćao se s puta još tužniji zbog neobavljenog zadatka za svoju razmaženu kćer. Odlučio je da se malo odmori kraj jednog jezerca u svome kraljevstvu. Odmarajući se tako, razmišljao je kakav bi to mogao biti ljubimac kojeg je tražila princeza i šta da joj kaže kao opravdanje.
Odjednom, kralj je nedaleko odatle ugledao upravo ono šta je opisala princeza. Uzeo je taj poklon za princezu, stavio ga u vreću i zadovoljno nastavio put.
Kad se kralj približavao dvorcu, fanfare su objavile povratak gospodara. Svi žitelji dvorca izašli su da ga dočekaju, pa i princeza Maja.
Čim je došao pred dvorac, stari kralj je želeo neodložno da obraduje princezu i dao joj je vreću u kojoj se nešto mrdalo. Radoznala princeza je brzo otvorila vreću iz koje je ogromna zelena žaba skočila na njeno rame. Princeza iznenađeno vrisnu, zbaci sa sebe zbunjenu žabu i otrča uplakana u svoje odaje.
Svi se rastužiše, a naročito stari kralj.
Princezina stara dadilja uze žabu i odnese je u fontanu ispred dvorca. Posle nekog vremena kralj uze žabu i zajedno sa dadiljom se uputi do princezine sobe i pokuca na vrata.
– Kćeri moja, doneo sam ti upravo ono što si tražila. Molim te, samo mi odgovori na pitanja, pa ćeš shvatiti da je ovo najlepša životinja – reče
kralj.
Princeza Maja je ćutala.
Ali, kralj nastavi:
– Ona ne riče, ne laje, ne mekeće, ne pišti. Zar nije tako?
– Pa jeste, oče, ali... – reče princeza.
– Seti se umilnog glasa koji te uveče uspavljuje – nastavi njen otac.
Princeza se u tom trenutku setila da zaista najlepše spava uz kreket žaba sa obližnjeg
jezerca.
– Jeste, oče... ali sve ostalo – reče princeza.
– Da li je ova životinja dlakava?
– Ne, nije – odgovori ona.
– Da li ima perje koje svuda leti? – upita kralj.
– Ne, nema – odgovori tiho princeza.
– Da li ima kožu sjajnu i meku kao svila?
– Pa... ima – odgovori princeza.
– Da li ima lepu i nežnu boju, kao priroda, kao lišće, kao trava? – upita kralj.
– Ima, zaista – odgovori princeza.
– Da li ima lepe, krupne oči? – upita dalje kralj.
– Da, ima – promrmlja princeza.
– Da li je prevelika? – nastavio je kralj.
– Nije.
– Da li je premalena? – upita je otac.
– Nije – odgovori ona.
– E, pa onda otvori vrata i uzmi ovog svog najlepšeg ljubimca – reče njen otac.
– Ali … ipak mi se ne sviđa – snebivala se princeza Maja.
– Znaš, draga moja – reče stara dadilja – kada sam ja bila mlada, pričalo se da žaba može da se pretvori u najlepšeg princa.
Nakon kratkog ćutanja princeza Maja lagano odškrinu vrata.
– Samo da je još jednom pogledam – reče ona i pruži ruku ka žabi.
Kad je princeza pogledala tu žabu dobrodušnog pogleda, na dlanu starog kralja, pomislila je da su možda stare priče istinite. Možda će jednog dana umesto žabe, na vratima dvorca da se pojavi prelepi princ. Ko zna?
(iz knjige Basnovite pričice, Miroslav, 2018)
Comments