Katarina Stević Titović: Planeta Neta (pesma)

Ilustracija: Katarina Stević Titović

Bio sam na jednoj planeti u svojoj raketi

Putovao u kosmos i posmatrao

kosmičke prašine i tišine.

Naiđoh na planetu, pa reših da svratim,

parkiram svoju raketu odmah pri letu...

Jooj, što je bilo svašta! Videh robote

i moderne gradove,

leteće bicikle, svemirske ptice.

Videh čudne ljude – nigde ne žure,

a ni u mene baš toliko ne zure,

ali pitali me:

„Ko si ti? Sa koje si planete?”

Ja im rekoh:

„Sa Zemlje.

A vaša planeta... da se ne zove Neta?”

„Da, mi smo sa Neta,

živimo tu već godinama

i obilazimo put oko sveta.

Bili smo i na Zemlji –

mnogo sveta po Zemlji gradovima šeta.

Lepa, izvorna planeta,

ali mi smo sa Neta –

ipak smo mnogo modernija planeta.

Ma, mi smo centar sveta,

ali za nas se još ne zna...”

„Kakva šteta da se za vas ne zna!” –

rekoh im ja.

„Zemlja je ipak centar sveta!”

A onda mi parkirana raketa šalje zvuk –

vreme je za „buk”,

moram kući na vreme,

čeka me večera na stolu,

i moram sutra u školu.

Prvi sam tek razred –

ne smem da izostanem u školi,

pa da me snađe ono:

„Piješ vodu kao vo,

ne znaš šta je H₂O!”

Bio sam na jednoj planeti u svojoj raketi...

Ne lažem – stvarno je to bilo,

u mojoj mašti se sve zbilo.