ЧОВЕК КОЈИ СЕ ПЛАШИО ЉУБАВИ
Некада давно, у једном селу надомак шуме, живео је тамнокоси човек дубоког погледа. Живео је сам у кући од дрвета и све што је имао направио је сопственим рукама. Свакога дана би се будио пре зоре. Одлазио би дубоко у шуму, бирао највише дрво и одмах почињао да ради, од јутра до вечери. Сав његов намештај, тањири, па чак и кашике били су направљени од дрвета.
Човек није имао пуно пријатеља нити комшија, а најближа кућа налазила се километрима далеко. Никад се није женио и цео свој живот је провео тако што је радио као дрводеља. Његов рад се прочуо у суседном селу па су код њега долазили сељани како би им поправљао све што је било за поправку. Све своје време и сву своју пажњу посвећивао је дрвету и деловало је као да се он и дрво међусобно разумеју. Дрво би оживело и постало леп сто, столица или врата. Људи из великог града долазили би код њега са жељама да им изради намештај и украсе.
Једнога дана, правио је дрвену столицу. Радио је на отвореном простору кад је одједном осетио како до њега допире необичан мирис. Погледао је унаоколо, али није видео никога па је наставио да прави столицу, желећи да је лепо обликује и обоји. Потом је осетио како до њега поново допире онај исти мирис због ког је поново окренуо главу. Спустио је поглед на земљу и угледао један шарени цвет.
‒ Не сећам се да сам икада видео овај цвет ‒ помисли човек.
‒ Ниси, зато што сам био семе које је врабац овде недавно донео из једне далеке земље. Пошто се врабац после дугог путовања уморио, сакрио ме је овде у земљу, помисливши да ће касније доћи да ме поједе. Али је заборавио. Ја сам семе, али ако ме засадиш у земљу ја ћу процветати и постати...
‒ Прелепи цвет који лепо мирише ‒ додаде дрводеља.
‒ Да, али ја лепо миришем само ако сам срећан. Пре неколико минута је овуда баш прошао један мрав и пренео ми вести о мојој породици и сада сам веома срећан. Тај мирис је заиста био изузетан. Била је то мешавина мириса поморанџиног цвета и кенанга. Човек никада није ни помислио да ће разговарати са цветом.
‒ Морам да направим столицу. Имам пуно посла. Морам да је завршим пре него што падне мрак ‒ рече дрводеља и настави да прави столицу.
‒ Зашто толико журиш да направиш столицу? Не видим никог овде са тобом. Да ли имаш породицу, жену, децу? ‒ упита цвет.
‒ Не, живим сам, али имам пуно посла. Зато немој да ми постављаш шашава питања. Морам да радим јер морам да испоручим ову столицу.
‒ Како је могуће да радиш на овако леп дан, погледај плаветнило неба, погледај дрвеће и шуму, тако леп призор ‒ рече цвет и настави ‒ Треба ми воде, и ако можеш да ми донесеш мало траве да ми прави друштво.
Дрводеља се почеша по глави и рече:
‒ За тако малени цвет, много си захтеван. Кажем ти да сам заузет. Морам да завршим посао и да муштерији испоручим столицу.
Човек настави да ради, ни не слушајући више жалбе цвета који је постао све радозналији.
‒ Да ли си икад волео некога? ‒ упита цвет.
‒ Шта??? Какво је сад то сулудо питање? ‒ упита љутито дрводеља.
‒ Одговорићу ја уместо тебе. Ти никада ниси волео никога, мислим да чак не волиш ни себе ‒ рече цвет и окрену своје латице ка сунцу.
‒ Сад се осећам много боље, али ми заиста треба вода ‒ цвет понови своју молбу.
‒ Ох, у реду. Идем да ти донесем воду.
Човек је ушао у кућу, узео велику вазу и у њу сипао воду. Потом се вратио у врт ибацио воду на цвет.
‒ Ох, умало си сломио моје малене латице. Рекох ја да ти никада никог ниси волео. Бацио си воду свом снагом. Мораш да будеш мало нежнији са мојим латицама. Ја сам редак цвет.
Цвет је сатима објашњавао дрводељи како да га полива, како да му с времена на време дода мало земље и питао га да ли би могао да поред њега посади још неки цвет како не би био усамљен. Дрводеља је имао бољу идеју, да узме велику саксију, да у њу стави земљу па да у њу пребаци свој цвет. Тако цвет не би био усамљен и њих двојица би увек били нераздвојни. Дрводеља је био довољно јак да са собом понесе саксију, чак и кад је ишао у велики град да купи алат.
Након што је прошло неколико месеци, дрводеља се толико везао за цвет да је почео да чита књиге о вртларству, сваког дана се трудећи да још више усрећи свог пријатеља. Купио је нову саксију и ставио ју је крај прозора како би његов цвет могао да упија сунце током целог дана. Када би ишао да сече дрва, са собом би повезао мала колица која је направио од дрвета и у њих би ставио саксију са цветом како би увек били заједно.
Сваког дана су разговарали о свакодневици, понекад и о будућности, али би цвет увек говорио да своју љубав треба да покажемо сада, не у будућности.
‒ Данас је веома важан дан за нас цветове, од првог сунчевог зрака што до нас допре, морамо да искористимо што је више могуће светлости, морамо да упијамо воду и о нама мора неко брине јер смо тако крхки ‒ говорио је цвет.
И тако је цвет растао и постајао све лепши. Његов мирис је постао толико популаран да када би комшије посетиле дрводељу, питале би за име овог цвета како би пронашле семе и сами га засадили у својим вртовима. Дрводеља би одговарао својим комшијама:
‒ Мој цвет је веома редак, не знам да ли ћете моћи да нађете исто семе. Свој цвет сам назвао “Љубав”. То име сам му наденуо јер је много утицао на мој живот. Помогао ми је да схватим да је данас много важније од сутра. А љубав, то је слободна енергија, што је више дајемо, то нам се више враћа.
Дрводеља и цвет су дуго остали пријатељи. Он се увек трудио да после посла остави слободног времена за баштованство. Имао је још пуно тога да научи од свог пријатеља и да му овај открије тајну како да узгаја нека нова необична семена и како да из њих порасте снажно дрвеће. И тако је његов врт постао веома надалеко познат и у њега су долазили људи из свих делова земље. И кад би га неко питао у чему је тајна његовог прелепог врта, дрводеља би уз осмех одговарао:
‒Тајна је у љубави.
Превод са енглеског: Ана Стјеља
*Ева П. Љану (Eva P. Lianoy) је вишеструко награђивана грчка књижевница. Пише поезију и приче за децу. До сада је објавила неколико књига за децу. Посебно је инспирисана јапанским народним причама и легендама са којима се упознала на грчки преводећи дело грчко-ирско-јапанског књижевника Патрика Лафкадија Херна (Кazuo Koizumi). Заступљена је у бројним, како грчким, тако и међународним књижевним антологијама. Живи и ради у Атини.
