Te večeri je jako sevalo i grmelo.
Dečak se igrao sa kartama iz kutije, na kojima je bila nacrtana po jedna zvezda.
„Zeza”! Tako je zvao zvezdu, jer je bio još mali, tek što je napunio dve godine i par meseci…
Sav srećan i radostan bacao je karte iznad svoje glave i lepih loknica.
Onda je sevnulo. Dečakov ujak je sedeo na fotelji u svojoj sobi, i kada je začuo zvuk grmljavine, malo se uplašio. Prigrlio je skut svog ujaka. Ujak ga je uzeo u naručje.
Ipak bio je nestašan i kad je opet zagrmelo, on se malo štrecnuo i rekao: „Mama!”
Potom je rekao i: „Tata”! Ujak ga je držeći ga za rukice, polako spustio niz stepenice, da se dečak, ne uspaniči…
Sledećeg dana, opet je padala kiša.
Dečak je došao u ujakov i bakin dom.
Posle ručka je opet počela kiša uz grmljavinu sevanje.
Dečak je po podu u dnevnoj sobi razbacao karte od kartona, u različitim bojama, sa iscrtanim zvezdama ***.
Hteo je da izađe napolje.
Njegov tata i baka nisu odobravali da izađe na terasu.
Dečak je u majici, bez patika, samo u čarapama, izašao sa ujakom, na terasu.
Nije ga bilo strah u početku, ni grmljavine ni sevanja, ni toga da li će pomislit.
Kako je sve jače padala kiša i kako je sve više sevalo, i sve jače grmelo, ušli su unutra u sobu. On je uporno plakao, jer je hteo je opet da izađe napolje.
Mala deca ne znaju za strah, izgleda.
Strahovi se stiču. Roditelji treba da budu smireni i u takvim okolnostima, da paze da se deca ne uspaniče kako od njih ne bi postali, istraumirani ljudi.
Kiša je i dalje padala.
Komšijski pas haski, i još jedno pseto u daljini, bolno su zavijali, kao da cvile.
Bojali su se grmljavina i sevanja.
