Poželela sam da budem lutka kako bih odagnala, užasan bol u levoj šaci i ruci. Bol se širio sve do nožnih prstiju. Znam da je moj bol gotovo identičan fizičkom bolu, kao kad te klepe bukove cepanice po ruci. Ipak bol koji sam ja imala bio je nešto iznutra, tinjao je i rastao i pretio da me proguta kao mrak.
Ja sam Kapri. Moj krojač mi je dao to ime i rekao da se opustim kako bi mi sve konce, kako valja provukao kroz ruku i šaku, baš tu gde me je bolelo… Naučila sam da živim sa bolom.
Moj fabrički otac Leonardo je bio nežan sa iglom. Prvo mi je obukao haljinicu, a onda i crne plastične cipelice, baš kao da su lakovane, one crne, za bal, pa veliku mašnu preko tirkizne haljine. Za intimnije detalje odeće pobrinula se njegova supruga Sonja. Ona je baš znala sa ženskim lutkama. Stavila mi je sjaj za usne, maskaru, kosu, mi je isplela u kikice, stavila i jednu šnalu u kosu. Oči su mi bile smeđe, a ja sam se baš dobro osećala u telu lutke, kao velika devojčica. Legla bih sklopila oči, i zamišljala kako se ta bol, koja kreće po vratu, pa se spušta sve do prstiju leve šake, topi kao led u čaši, sokića, i nije mi bio potreban da odagnam bol, jer nisam imala otok. Konci po mom telu, bili su jaki. Bila sam sašivena po meri, svakog ko voli ženske lutke.
Izložim se tako na terasi, kao nekad u izlogu u knjižari u Veroni. Zablistam kao brilijant, u očima tamnog i opakog sveta. Ne, nisam na prodaju. Mene su usvojili moj otac Leonardo i njegova supruga Sonja.
Leškarim po malo u ormanu devojačke sobe. A bol ko bol, malo mi trnu prsti, malo me boli šaka. Optimista sam ja, mala lutka, proći će bol, jer sam naučila da živim sa njim.
Comments