Zovem se Dženis. Iz gradića sam Džoplin, istog onog gradića, koji je tako davno, pogodio razorni tornado. Ja imam svog anđela, i on je nalik leptiru, koji je spasio mnoge živote, poput onih leptira, koji su se razleteli, gradićem Džoplin. Za jedan sat, kaže mama, on je promenio živote građana Džoplin. I njenog bratića Metjua. Držala sam ga za ruku, više, sam ga grebala, ali sam umesto straha, osećala radost. Čudno. Otvorila sam svoju svesku, i mama je primetila, da sam u nju stavila presovane leptire, poput isušenih leptira, sa polja u Misuriju.
- Jesi li za toplu šolju čaja, Dženis?
- Da, mama! - obrisala je suzu koja se otkotrljala, iz njenih nežnih plavih očiju. Potrčala sam za, njom.
- Mama, pa ti plačeš.
- Ne, dušo. Došlo mi je tako.
Tada smo se smejali, i bili ushićeni leptirima i tornadom. A sada mi je došla tuga.
- Izvini Dženis.
- Ok mama, ja te razumem. Rekla sam joj više da je utešim.
- Dženis, znaš leptiri i tornado su obeležili čitav naš život. Moj i Metjuov. On je kasnije kao adolscent imao rok bend, Leptir. Prvo se zvao, Tornado. I tako…
- Pričaj mi mama. Ja baš volim kad mi pričaš.
I onda sam zaspala ali, to nije bio san. Lucidno. Ukazao mi se leptir, nešto viši od čoveka sa velikim krilima.
- Ne boj se Dženis, ja sam bio anđeo čuvar, tvojoj mami i bratu u ogromnom tornadu u Džoplinu. Nosim ti poklone. Ali nije Božić. I nema snega. Nema veze. Evo, igračaka tvoje mame o brata, koje sam izvadio iz ruševina. Iz kutija su nagvirile, igračke, limeni čovečuljak, boje bakra, strašilo od slame, i herbarijum, sa leptirima. I mama je volela leptire!
- Da, ljubavi, kao i ja tebe, i zagrlio me je krilima, tek tada sam zaspala. Sutra ujutru na prozoru, ugledala sam leptira neobičnih boja, veličine, šake.
- Tu sam, za tebe, uvek, Dženis, da te čuvam. Mi, smo tim. Prava spojka. Kraj.
Kommentare