„Ja poštujem poeziju baš kao što vernici poštuju svoju veru“
Sasvim je dovoljno biti žena u svetu umetnosti i književnosti da se životni put pokrije trnjem, a usud oblikuje patnjom i večitom borbom. Kroz istoriju, žene koje su želele da se ostvare kao umetnice uvek su imale teži put. Nekad su uspevale da savladaju nametnute im prepreke, a nekad je taj put bio okončan tragično, baš kao u slučaju velike iranske pesnikinje i umetnice Forug Farohzad. Za života osporavana, nakon smrti slavljena i uzdizana, imala je usud svakog velikog pisca i umetnika. Retko koja iranska žena, a naročito pesnikinja je mogla da postigne ono što je postigla Forug Farohzad, zbog čega se i smatra najslavnijom ženom u istoriji persijske (kasnije moderne iranske) književnosti.
Forug je rođena 1935. godine u Teheranu. Buntovna još u mladosti, uspela je da završi samo osnovnu školu i da se upiše u školu slikanja i šivenja. U svojoj 17. godini udala se za čuvenog iranskog satiričara i karikaturistu Parvaza Šapura koji je imao tu čast da bude student slavnog iranskog pesnika Nime Jušiđa. Godinu dana kasnije, rodila je sina Kamjara kome je i posvetila pesmu „Pesma za tebe“. Već naredne godine, usledio je razvod od dosta starijeg životnog saputnika i početak samostalne umetničke karijere. Kao razvedena žena u Iranu, uz to još i pesnikinja, Forug je nailazila na veliko neodobravanje svoje okoline. Suočavala se sa jakim predrasudama i trpela velike kritike, ali nije posustajala, pre svega iz velike ljubavi prema umetnosti i želji da piše poeziju. U kratkom, ali burnom životu iranske pesnikinje Forug Farohzad, sve je pomalo bilo kontroverzno, od ličnog i društvenog života, pa sve do životnog poziva, koji svakako, po mišljenju mnogih, nije odgovarao jednoj ženi. Ključni trenutak u stvaralačkom životu ove iranske pesnikinje desio se kada je krenula na devetomesečno putovanje po Evropi, odnosno kada je 1958. godine upoznala takođe kontroverznog iranskog umetnika, reditelja i pisca Ebrahima Golestana koji će ostati njen životni saputnik sve do njene prerane smrti 1967. godine.
Književno stvaralaštvo
Forug Farohzad je pisala poeziju. Do koje mere je ova iranska poetesa tragičnog usuda, volela i poštovala poeziju, govori u prilog i rečenica koju je izgovorila u jednom svom intervjuu: „Ja poštujem poeziju baš kao što vernici poštuju svoju veru“. Objavila je ukupno pet zbirki pesama. Njena prva zbirka poezije pod nazivom „Zarobljena“ objavljena je 1955. godine, i sadrži 44 pesme koje odražavaju misli i osećanja jedne žene koja u centar svoje poetske okupacije stavlja muškarca, snažno naglašavajući značaj ljubavi. Ova zbirka ima prizvuk autobiografskog, s dominantnim elementima iskustvenog, te svega onoga što je Forug doživela još kao mlada pesnikinja, žena i majka. Ove pesme su uvijene u modernističko ruho, nasuprot tadašnjim tradicionalnim, kako književnim, tako i društvenim normama. Svoju drugu zbirku poezije pod naslovom „Zid“, Forug je objavila 1956. godine. Ova zbirka predstavlja misaoni i emotivni sled pesama koje je Forug objavila u prethodnoj zbirci. Kako se radi o svojevrsnom sazrevanju žene i pesnikinje, tako i pesme, sazrevaju kroz njeno emotivno pesničko biće. I naslov ove zbirke, kao i naslov njenog prvenca, govori da se pesnikinja osećala kao zarobljenik koji ispred sebe ima jedan nepremostivi zid. Ovu zbirku poezije je posvetila svom, tada već bivšem suprugu i sećanju na njihovu zajedničku prošlost. Zbirku poezije „Zid“, shvatila je kao vid zahvalnosti bivšem životnom saputniku za svu dobrotu koju joj je pružio. U svojoj trećoj zbirci poezije pod naslovnom „Pobunjenica“, objavljenoj 1958. godine, Forug je mnogo snažnija u poetskom izrazu. Ova zbirka se u tematskom smislu dosta razlikuje od prethodne dve zbirke. Forug se s opštih misaonih tema okreće temama koje svoje polazište imaju u Starom zavetu, Kuranu i persijskoj pesničkoj tradiciji. U nekim pesmama vrlo se jasno oseća bes kojim pesnikinja izražava svoje stavove i svoja trenutna osećanja. U ovoj zbirci, po prvi put jasno govori o svojoj smrti kao nekoj vrsti predskazanja. Četvrta zbirka poezije Forug Farohzad, pod naslovom „Drugo rođenje“, objavljena je 1964. godine. Zbirka sadrži 35 pesama koje su nastajale u periodu od oko šest godina. Pre nego što su objavljene u celovitoj zbirci, pesme su bile objavljivane u nekoliko iranskih modernističkih časopisa. Za vrlo kratko vreme, ova zbirka je pobrala samo dobre kritike, snažno odjeknuvši među modernistima koji su je označili kao prekretnicu u kratkoj istoriji persijske modernističke poezije. Za Forug Farohzad lično, ova zbirka je označila novi početak njenog pesničkog stvaranja. Transformacija koju je ona doživela kao pesnikinja, ogledala se pre svega u postignutoj stvaralačkoj zrelosti. U jednom od intervjua koje je dala godinu dana pre smrti, Forug je iskreno zažalila zbog objavljivanja prve tri zbirke, smatrajući zbirku „Drugo rođenje“, jedinom vrednom pažnje. Jedna od pesama iz ove zbirke je i pesma pod naslovom „Par“.
Dođe noć
i nakon noći tama
i nakon tame oči,
ruke
i disanje,
još više disanja
i zvuk vode
koja kaplje
iz slavine.
Zatim dve crvene tačke
na dve upaljene cigarete,
otkucaji sata tik-tak,
i dve glave
i dve usamljenosti.
Peta, ujedno i poslednja zbirka iranske pesnikinje Forug Farohzad, pod naslovom „Dopustite nam da poverujemo u početak hladnog doba“ posthumno je objavljena 1974. godine. Ova zbirka predstavlja sabrane pesme Forug Farohzad, one koje su objavljene u brojnim časopisima kao i manji broj neobjavljenih pesama. Jedna od najdužih, najemotivnijih i misaono najsnažnijih pesama ove zbirke je upravo pesma koja nosi isti naslov kao i cela zbirka. U njoj Forug preispituje sebe, svoju prošlost, ali razmatra i svoju budućnost. U jednom od intervjua koji je dala, Forug je rekla: „Verujem da biti pesnik podrazumeva biti pesnik u svim trenucima u životu. Biti pesnik, znači biti human. Poznajem pesnike čiji svakodnevni život nema nikakve veze sa njihovom poezijom. Kada je napišu, ponovo se pretvaraju u pohlepne, popustljive, okrutne, uskogrude, mizerne i zavidne ljude. Ja ne mogu da verujem njihovoj poeziji.“
Filmsko i pozorišno stvaralaštvo
Osim pisanju poezije, Forug Farohzad, bila je posvećena kako filmskom, tako i pozorišnom stvaralaštvu. Njeno interesovanje za film datira iz perioda kada je putovala Evropom. Godine 1959. Forug je otišla u Englesku gde je počela da uči filmsku režiju i produkciju. Po povratku u Iran, započinje karijeru filmskog stvaraoca, a sve pod budnim okom njenog prijatelja, kolege i životnog saputnika Ebrahima Golestana. Prvi u nizu njenih filmskih ostvarenja bio je dokumentarni film „Požar“. Priča o požaru koji je izbio na jednom naftnom izvoru koji nije mogao da se ugasi skoro dva meseca sve dok nije došla jedna američka vatrogasna ekipa, zapravo je priča o borbi čoveka sa snažnim neprijateljem u kojoj čovek na kraju pobeđuje. U ovom periodu, Forug je dala učešće u filmovima, što kao glumica, što kao producent i asistent reditelja. Već 1961. godine završava film pod nazivom „Voda i vrelina“. Iste godine, njen dokumentarni film „Požar“ doživljava premijeru i dobija prilično dobre kritike. Takođe, radila je i na filmu „More“ ali taj film nikada nije bio završen. Godinu dana kasnije, sa ekipom koja je sarađivala sa Ebrahimom Golestanom, odlazi u iranski grad Tebriz gde snima dokumentarni film „Kuća je crna“. Tema ovog izuzetnog filmskog ostvarenja je priča o jednoj koloniji oboleloj od lepre. Forug se do te mere vezala za ljude s kojima je provela dosta vremena radeći na filmu, da je nakon završetka snimanja, usvojila jednog dečaka obolelog od lepre. Ovaj film je dobio nekoliko značajnih, kako iranskih tako i međunarodnih nagrada.
Zanimljivo je da je otac leproznog dečaka, nakon smrti Forug Farazhad, obelodanio pisma koja je Forug pisala dečaku, a koja odišu majčinskom toplinom i ljubavlju koju ona nije mogla da pokloni svom sinu s obzirom na to da je starateljstvo nad sinom dobio njen bivši suprug. Kroz ovaj film, Forug se u potpunosti ostvarila kao filmski stvaralac, pokazujući svu ozbiljnost svoje intelektualne ličnosti. Takođe, ona je kroz ovaj film iznela i svoj pogled na savremeno iransko društvo i dokazala svoj status pred intelektualnom elitom koja je uvek na njen rad gledala sumnjičavo i s velikim podozrenjem. Forug je 1962. godine producirala i film posvećen novinskom izdavaštvu. Godinu dana kasnije, Unesko je snimio kratak film o Forug, dok je čuveni reditelji Bernardo Bertoluči došao u Iran kako bi intervjuisao čuvenu iransku pesnikinju i o njoj snimio kratak dokumentarni film.
Pored filma, Forug je dala izvestan doprinos i svetu pozorišta. Godine 1963. Forug je igrala u predstavi koja predstavlja iransku verziju drame Luiđija Pirandela „Šest likova u potrazi za autorom“ koja je izvedena u saradnji sa Italijanskim institutom za kulturu. Iako je dodeljenu joj pozorišnu ulogu odlično odigrala, suočavala se sa licemerstvom i zavišću umetničke sredine koja je nikako nije prihvatala. Možda i najintrigantnija predstava na kojoj je Forug radila bila je iranska verzija pozorišnog komada Bernarda Šoa „Sveta Jovanka“. Forug je radila na prevodu i adaptaciji ovog komada i tom prilikom unela dosta ličnih elemenata u samu priču. Mnogi su protumačili da je Forug, koja je i glumila glavnu ulogu u ovoj predstavi, zapravo sebe videla kao iransku Jovanku Orleanku. Ona je, zapravo, kritikujući seksizam, indolentnost nekih delova iranskog establišmenta, te licemernost iranskog društva, želela da pokaže da je njen talenat dovoljno veliki da joj omogući da osvoji slobodu i da svoj život oblikuje onako kako ona smatra da treba a ne onako kako to njena sredina ili društvo pokušavaju da joj nametnu. Ona se kroz ovaj pozorišni komad, pobunila protiv religioznih i društveni stega i uplitanja u njen lični život koji je želela da vodi kao samostalna i samosvesna, slobodna žena.
Iako je tih godina napravila veliki uspeh u oblasti filmskog i književnog stvaralaštva. Forug je zapravo bila jedna duboko nesrećna žena. Oduvek ju je pratio osećaj da nije dovoljno dobra, te je vrlo često upadala u depresivna stanja.
Vizuelno stvaralaštvo
Forug Farohzad je, s pravom se može reći, bila multimedijalna umetnica koja je svoj lični i stvaralački izraz tražila u mnogim sferama umetnosti. Tragajući za sopstvenom individualnošću, Forug se bavila i vizuelnom umetnošću. Svakako da se u slikanje i crtanje zaljubila još kada je pohađala tehničko-umetničku školu. Forug je uglavnom radila crteže na kojima su njeni portreti, ali je takođe radila i skice, odnosno slike mrtve prirode.
Smrt i recepcija njenog dela nakon njene smrti
Forug Farohzad je poginula u saobraćajnoj nesreći 1967. godine. Sahranjena je na groblju Zahir-od-dowleh u teheranskoj četvrti Darband. Na ovom groblju su sahranjeni brojni velikani iranske kulture i umetnosti. U par navrata, kroz svoju poeziju, Forug kao da je predosetila šta će joj se desiti. Neki njeni stihovi napisani u kasnijoj fazi njenog poetskog stvaralaštva nose taj pečat slutnji i straha od smrti. Nakon smrti Forug Farohzad, a posebno nakon Islamske revolucije 1979. godine, njene pesme su bile zabranjene. Prva značajnija publikacija o životu i delu ove svestrane iranske umetnice, bila je knjiga Majkla Hilmana pod naslovom „Usamljena žena: Forug Farohzad i njena poezija“, objavljena 1987. godine. Nekoliko godina kasnije, 1992. godine, objavljena je knjiga „Velovi i reči: nadolazeći glasovi iranskih književnica“ (Farzaneh Milani) u kojoj je jedno poglavlje posvećeno upravo Forug. Mnogi umetnici iz različitih sfera, istih onih kojima se bavila i Forug, bili su inspirisani njenim likom i delom. Tako je Naser Safarijan snimio tri dokumentarca posvećena Forug: „Ogledalo duše“ (2000), „Zelena hladnoća“ (2003) i „Vrh talasa“ (2004). Američka umetnica iranskog porekla Mona Šomali (1979) naslikala je portret „Oda Forug Farohzad“, inspirisana likom, ali i poezijom Forug Farohzad. Čitave generacije iranskih žena u Forug vide svog idola, ženu koja se hrabro nosila s različitim predrasudama i koja nije popustila pred naletom beskrupulozne većine, već se posvetila svojim najvećim ljubavima − poeziji, filmu i slikarstvu.
TEKST: Ana Stjelja
Comments