Da svetski putnici „po sudbini i po nagonu“, kako je jednom Isidora Sekulić opisala srpsku književnicu i putopisca Jelenu J. Dimitrijević (1862 ̶ 1945), ne moraju nužno biti u zrelijoj životnoj dobi kako bi obišli svet, potvrđuje i primer mlade bosanske književnica Enese Mahmić. Ova strasna putnica i globtroterka rođena je 1989. godine u Bosni i Hercegovini, u zemlji koja je dugo bila zahvaćena ratovima a čija je mladež, upravo zbog rata, živela kao u getu. To je neretko značilo da mnogi i nemaju uvida u to šta se u svetu zapravo dešava, te da sve spoznaje i saznanja dobijaju posredno, što je za svaki radoznali duh posve neprihvatljivo. Ono što je ovu mladu umetnicu vodilo napred jeste pre svega želja da iskusi čari putovanja, te da neposredno, kroz svoje lično iskustvo otkrije „veliki svet“. Kako je putovanje oduvek bilo privilegija bogatih a kako ova mlada umetnica ne pripada onima koje se tako deklarišu, ona je pribegla alternativnom rešenju. Počela je da istražuje na koje sve načine danas mlada osoba može da se otisne na put a da pritom ne poseduje „pravo malo bogatstvo“. Njeno istraživanje je urodilo plodom kada je otkrila besplatna studentska putovanja koja su bila deo izvesnih programa, poput seminara, konferencija, treninga organizovanih u regionu. Tako je i počeo globtroterski život Enese Mahmić.
Prva stanica njenih uzbudljivih putešestvija, bila je Bugarska gde se 2011. godine uputila sa manjom grupom volontera. Potom su usledile Albanija, Makedonija i Srbija. Već tada, ova mlada globtroterka, uvidela je da s lakoćom može da podnosi daljine i susret s nepoznatim ljudima i predelima, te je zato odlučila da ubuduće na put kreće sama. Okuražena prvobitnim putovanjima i sigurna u sebe, prijavila se na projekte u Grčkoj, Ukrajini i Letoniji.
Već 2013. godine usledio je novi put i to autostopom! Već sama pomisao na to, upućuje na veliku avanturu. Prva faza njene putničke avanture bila je prijava na takozvani couchsurfing program. Njen put je započeo kada se avionom uputila u turski grad Trabzon odakle je dalje krenula autostopom. Imala je sreću da se u Tursku zaputi baš u vreme svetog meseca Ramazana, pa su svi prema njoj bili još predusretljiviji. Iako je možda u sebi pomalo strahovala da kao mlada žena putuje na taj način, kada je čula prilično sugestivne reči svog couchsurfing domaćina: „Ja čvrsto verujem da ti se ništa loše neće desiti“, bila je ohrabrena i zaista uverena da će sve proteći u najboljem redu. Već od momenta kada je podigla autostopersku tablu i kada se pred njom zaustavio dugi kamion koji je prevozio građevinski materijal za Gruziju, mlada bosanska književnica, krenula je u nepoznato, na put koji će zauvek pamtiti. Mehmet, vozač kamiona nije znao ni reč engleskog a ona ni reč njegovog maternjeg jezika, tako da se sporazumevanje svelo na mimiku. Ni to je nije sprečilo da uživa u svom putu. Prolazila je kroz crnomorsku regiju, gradove Čajeli i Rize, poznatim po plantažama čaja, tradicionalno omiljenog pića Turaka. Kada se kamion zaustavio kako bi vozač malo predahnuo, ovoj mladoj globtroterki, priređen je ugođaj koji je na nju ostavio poseban utisak. Dok je vozač na plinskoj peći pripremao čorbu, Enesa je odšetala do obližnje plantaže gde je zajedno sa lokalnim ženama brala čaj. Kada se vratila, čekala ju je tradicionalna turska sofra na kojoj su se našle čorba, masline i paradajz. Put ju je dalje vodio do gruzijskog primorskog grada Batumija odakle je nastavila stopom i to do Staljinovog rodnog grada Gorija. Tom prilikom, posetila je muzeje i okolne manastire uklesane u stenama. Tokom ovih uzbudljivih putešestvija, imala je prilike da shvati da se svako drži svoje religije i kulture, koje je bliže upoznavala zajedno sa krajevima koje je obišla. Uglavnom bi je svi pitali odakle je i koje je vere, ali bez obzira na različitosti, svi su je veoma ljubazno prihvatali što svakako nosi kao jednu od najlepših uspomena sa svojih mnogobrojnih putovanja. Zanimljive utiske beleži i sa putovanja po Gruziji. Obišla je njenu prestonicu Tbilisi odakle ju je put odveo u dolinu Pankisi gde su joj posebnu pažnju privukle tamošnje žene koje odlikuje neka posebna vrsta zajedništva.
One ne izlaze puno iz svojih kuća, već vreme uglavnom provode u svojim baštama i kućama gde se druže sa ostalim ženama. Većina njih nije potpuno samostalna, te tako ni u prodavnicu ne odlaze bez pratnje. Uglavnom nose dugačke haljine i marame koje im ne pokrivaju celu glavu već tako da im se nazire kosa.
Muškarci, s druge strane, vreme provode van kuća, jašući na konjima po širokim livadama ili vozeći terence. Živi se dakle u skladu sa prirodnim okruženjem koje diktira i svakodnevni način života. S obzirom na to da je zemlja brdsko-planinska i da je priroda često nemilosrdna, ljudi su prinuđeni da sarađuju, da pomažu jedni drugima te tako, na primer, kad jedna osoba ide u Tiblisi, celom selu kupuje potrepštine. Ovde se itekako dâ osetiti neka porodična atmosfera kao i odsustvo izolacije, odnosno otuđenja (koje preti da postane pošast modernog sveta). Ovoj mladoj globtroterki, posebno se dopao put u Kazbegi u kome je imala prilike da jaše konje i da proba lokalna jela. Bila je fascinirana i prirodom, pre svega visokim vrhovima Kavkaza te naborima stena i dubokim provalijama koje oduzimaju dah. Posebni doživljaj je predstavljao put noćnim vozom na relaciji Tbilisi-Jerevan te vožnja autostopom do najlepšeg gruzijskog manastira Geghard. Uglavnom bi je povezle porodice koje su se i same uputile ka svetilištima. Delile bi sa njom hranu i pokušavale da razgovaraju na ruskom jeziku. Iz Gruzije se uputila u Jermeniju u kojoj je takođe obišla zanimljiva mesta i susrela se sa bogatom istorijom i tradicijom ove zemlje.
Sve su to nezaboravne uspomene, i dokaz da u svetu postoje divni ljudi, prelepi predeli i bogatstvo kultura.
U aprilu i maju 2015. godine, Enesa Mahmić je u sklopu EVS- a, boravila dva meseca u jugoistočnoj Turskoj, i to u organizaciji „GEGED“. Četiri dana nedeljno radila je zajedno sa još dvadesetoro mladih ljudi iz različitih zemalja koji su srednjoškolcima držali časove o interkulturalnom dijalogu te prikupljali higijenske potrepštine za žene u izbegličkim kampovima, sadili drveće i držali radionice deci oboleloj od raka. U pauzama dok nisu radili, putovali su autostopom do drevnih turskih gradova kao što su Mardin, Šanliurfa, Hasankejf, Kapadokija i Konja. Prostor jugoistočne Turske je posebno zanimljiv jer u njemu pored Turaka žive i nacionalne manjine, poput Kurda i Arapa, koji su u potpunosti očuvali svoju kulturu. Zapazila je da u ruralnim delovima i na periferijama gradova ljudi još uvijek nose tradicionalnu odeću. Prolazeći kroz jedan sokak u Mardinu primetila je lepo obučene devojke koje igraju kolo i momke koji sviraju na bubnjevima, dok su stariji sedeli na stolicama i posmatrali taj prizor. Prva pomisao joj je bila da je u pitanju svadba, no oni su samo izašli onako ispred kuće, da sebi prekrate vreme dok ne padne veče.
Prisustvovala je takođe i prolećnom prazniku Nevruzu. Bilo je zanimljivo videti stotine Kurda u svojim tradicionalnim nošnjama, koji su preplavili ulice, igrali i veselili se. Čak dva puta je nepozvana upala na svadbe u turskim gradovima Nizipu i Ombirnisanu. Jedna je bila skromna, seoska, a druga raskošna gradska svadba. Na obe svadbe, domaćini su učinili da se oseća kao počasni gost.
Ponudili bi je najukusnijom hranom i poklonili joj šljokičaste maramice za ples. Na svakom koraku, osećala je duh kulturne raznolikosti te radost zbog upoznavanja drugih kultura.
Iako još uvek mlada, Enesa Mahmić je obišla već tridesetak zemalja Evrope. Stekla je veliko bogatstvo kroz upoznavanje različitih kultura, tradicija i običaja. Uvidela je da svi ljudi koje je imala prilike da sretne i upozna, poseduju izvesnu znatiželju za spoznajom „drugog“, te veliku želju da ugoste putnika, da mu svoju kulturu predstave u najlepšem svetlu. Takođe, stekla je utisak da većina ljudi zaista želi mir u svetu, bez ratova i uništavanja, ali da je jako malo ljudi sposobno da zaista prihvati „drugog“ i da ga poštuje u njegovoj različitosti. Stava je da interkulturalnost postoji samo na verbalnom nivou (što je svakako bolje od govora mržnje protiv koga treba da se digne glas). Iako je putovala sama, na svojim putovanjima nije imala problema, jer se prilagođavala običajima zemlje u koju bi došla. Nosila je odeću kakvu nosi lokalno stanovništvo i ponašala se u skladu sa njihovim očekivanjima jer bi svako odstupanje od tradicionanih obrazaca, njene domaćine samo moglo da naljuti ili čak uvredi a nju bi to svakako rastužilo.
Čudesna putovanja mlade Enese Mahmić deluju pomalo nestvarno i utopistički mada su svakako umnogome doprinela njenom ličnom razvoju i zrelijem pogledu na svet. Svi ti ljudi i predeli koje je upoznala, tradicija i običaji s kojima se susretala, te kulturna raznolikost kojom je tokom svojih putovanja bila okružena, pomogli su joj da bolje shvati mnoge društvene pojave, i što je najvažnije, da više ceni i voli čoveka.
TEKST: Ana Stjelja
FOTO: Enesa Mahmić
Comments