Zovem se Donior. Moj komšija Abdulah i ja smo bliski prijatelji. Jednog dana nikako nismo mogli da nađemo način da se zabavimo. Nismo imali cilj. Nismo znali šta da radimo. Dok smo pravili nešto od komada drveta, moj otac se iznenada probudio. Oči su mu bile poluotvorene kada je rekao: „Hej, kradljivci vremena! Da li gubite vreme?" Uopšte nisam razumeo značenje očevog izraza „kradljivci vremena”. Hteo sam da ga pitam, ali je opet zaspao. Moj prijatelj Abdulah je takođe pitao: „Jesmo li mi lopovi?“ Kada je svanulo, otišao je svojoj kući. I ja sam ubrzo zaspao od iscrpljenosti. Ali sam se setio da sam zakasnio u školu, pa sam se hitro umio i na brzinu popio čaj. .Ne sećam se šta sam jeo.. Mislio sam da ću zakasniti u školu, ali čas još nije počeo. Čim sam stigao, ušla je učiteljica. Svi smo je sa poštovanjem pozdravili. „Dragi moji đaci! Presrećna sam što vas vidim. Moja radost je bezgranična.“ Upravo dok nam je učiteljica objašnjavala temu, ušao je jedan od mojih drugova i rekao: „Učiteljice, izvinite što kasnim.“ „Nemoj više da kasniš“, reče učiteljica. „Ovaj put ti opraštam, ali sledeći put ću te kazniti.“ "Dragi učenici", obratila se svima, "morate izgraditi novi Uzbekistan, a istovremeno opravdati poverenje svojih roditelja, spremnih da daju život za vas. Ako postanete poznati, sa ponosom ću reći svima na ulici da sam vam predavala." Ove reči učiteljice su posebno uticale na mene i povećale mi samopouzdanje. U učionici su počela šaputanja: "Hoćeš li mi sutra doći na rođendan?" Čuo sam i te reči . Bilo je jasno da ih je čula i naša učiteljica. „Kradljivci vremena", ponovila je. Njen oštar pogled na učenike bio je obeležen žaljenjem. Kradljivci vremena. Ove reči sam čuo od svog oca dok sam se igrao. Zato nisam bio iznenađen što ih čujem. Moji drugovi iz razreda su bili zapanjeni. Drhtao sam od straha kao da sam ja, zajedno sa Abdulahom, počinio zločin. „Doniore, zašto drhtiš?" upitala je učiteljica. „Nazvali ste nas lopovima, zar ne? Uostalom, zar nisu kažnjeni oni koji kradu?“ „Kradljivce vremena kažnjava samo vreme. Time povređujete sebe.“ odgovorila je učiteljica. „Učiteljice, uopšte ne razumem značenje ove rečenice. Pričajte nam, molim vas, o toj krađi vremena.“ "Obično su kažnjeni oni koji kradu", počela je učiteljica. "Kradljivci vremena nisu izuzetak. Istina, kradljivac vremena nije kažnjen. On čak ni pred zakonom ne odgovara. Ali trošenje vremena u vašim godinama je jednako krađi vašeg vremena. Vreme, tvoja budućnost. Ako sve svoje vreme provedeš u nauci, uštedećeš vreme i postaćeš odgovorna ličnost u budućnosti. “Oh, moj prijatelj Abdulah i ja smo lopovi sopstvene budućnosti“, mislio je Donior.
Reči učitelja su inspirisale Doniora i u tom trenutku je shvatio šta je "kradljivac vremena". U žurbi je došao do kuće i sa vrata uzbuđeno povikao: "Od danas mogu reći da razumem vrednost vremena!“
Da, shvatite, sada ne krademo vreme, idemo samo putem znanja. Ubuduće ćemo biti među zrelim ljudima koje pominje moja učiteljica. Slažem se. Ne gubite vreme! Zauvek ću pamtiti da je vreme nagrada.
Sa engleskog preveo Aleksandar Mijalkovič
Abdumominov Abdulah je mladi uzbekistanski autor. Ima 13 godina i učenik je osnovne škole u Okrugu Šajhantahur u Taškentu. Radovi su mu već prevođeni na strane jezike i objavljeni u raznim književnim časopisima, blogovima i portalima, kao i u međunarodnim antologijama.
Comments