IGRE MOJIH RODITELJA
Kada su tata i mama bili mali,
tada nisu postojali računari,
oni su se tada igrali svašta,
glavna je bila njihova mašta.
Ah, kakvo je to vreme bilo,
svako dete se dobro krilo,
dok jedan žmuri i na glas broji,
ostali se trude ko će biti bolji.
Igrale su se tada igre razne,
ledeni čika i ćorave bake,
a onda se nađeš između dve vatre,
shvatiš da igre i nisu tako lake.
Klikeri su onda bili u modi,
ko pogodi rupu, taj onda vodi,
i moraš uvek da misliš na sebe,
jer može maca da te ogrebe.
Dečacima je fudbal uvek bio važan,
igrao je samo ko je bio snažan,
na zemlji su bile iscrtane školice,
za sve vesele i nasmejane devojčice.
PESMA O OVNU PROFI
Ima jedan ovan Profa,
lep je kao kratka strofa,
voli da smaže previše hrane,
i zato mu baš to previše brane.
Da je gladan on pogledom pokaže,
i kukuruz brzinski smaže.
Voli taj mangup žitarice razne
i samo razmišlja kako da ih mazne.
Ovcama je Profa mnogo bitan,
zato je od njih za sve pitan.
Iako je ponekad i pomalo grub,
na farmi ima najveći drugarski klub.
Vikend mi je omiljeni deo sedmice,
tad sa Profom rešavam sve nedoumice:
Čudno Vam je drugarstvo ovna i dečaka,
lepše i od najskupljih igračaka.
PESMA SVETOM VASILIJU
U Mrkonjiću, u sred Popova polja,
tog dana desila se Božija volja,
rodio se dečak Stojan,
svog naroda dostojan.
U Hercegovini on je rođen,
u manastire često vođen,
učio o veri slavnoj,
srpskoj zemlji pravoslavnoj.
Manastiru Zavala,
zauvek nek je hvala,
što je našeg Vasilija,
u to vreme školovala.
Pod Ostrogom se predstavio
i ka Bogu uzdignuo,
sa neba nas sada vodi,
ka ljubavi, sreći i slobodi.
Svim narodima on je Otac,
u nevoljama čudotvorac,
za sve nas on se moli,
kako bi smo bili bolji.
12. maja, Srbi ga slave,
odlaze do njegove crkvice stare,
celivaju mu mošti svete,
gde se svaki čovek oseća ko dete.
Po njemu ja svoje ime nosim,
i na tome se veoma ponosim.
Sveti Vasilije, večna ti slava,
i u ime svih nas, večno ti hvala.
ŠTA ĆU BITI KAD PORASTEM
Pitaju se sada mnogi,
kuda mene škola vodi.
Kad porastem šta ću biti,
moram jednom odlučiti.
Biću vojnik, mislim često,
braniću svoje rodno mesto.
Biću pukovnik želja je moja,
lepo mi stoji zelena boja.
Zamišljam često kakva smo četa,
što gradom smelo u uniformi šeta.
Na glavi nakrivo beretka stoji,
dok svoje vojnike pukovnik broji.
Na ramenima mojim, činovi stoje,
čizme na nogama korake broje.
Naš je korak kao grom,
zemlja Srbija u srcu je mom.
Kažu da raznih zanimanja ima,
može danima da se bira.
Zamišljam tako budućnost moju,
trudiću se da ostvarom želju moju.
učenik IV/4
O.Š. „Vuk S.Karadžić”, Ripanj, Beograd
